U selima ljudi oduvek koriste pepeo, mada ove nove generacije sve manje veruju u generacijama proveravana iskustva svojih predaka i edukaciju, nauku i naučnu literaturu a sve više u svemoć komercijalnih novotarija, kojima je osnovni cilj profit onome ko ih prezentuje
Pepeo, zavisno od svoje geneze, sadrži različite postotke kalijuma kao osnovnog minerala (tj. zbog koga se i koristi), zatim kalcijuma, pa fosfora i ostalih u manjim količinama. Na primer pepeo od ogrevnog drveta i drvenog uglja sadrži u proseku oko 10% kalijuma, 3kg fosfora i 30kg kreča.
Pepeo pšenične slame sadrži 14% kalijuma i 5kg fosfora, od ražene 20kg kalijuma i 5kg fosfora, a najveći sadržaj kalijuma je u pepelu suncokreta (ostataka), čak 25-35%. Ima i mikroelemenata.
Od vajkada je poznato da se pepeo koristi kao najbolje kalijumovo đubrivo i da je jako dobar alkalizant zemljišta. Istina je da su kiselija tla zbijenija a ona sa dovoljnim sadržajem kalcijuma rastresitija, pa obzirom na to, lako je zaključiti da se pepelom, materijalom koji sadrži dobar postotak kalcijuma, može popraviti rastresitost tla.
Ako se osvrnemo na činjenicu da većina plodova koje beremo iz svojih vrtova sadrži jako puno kalijuma, shvatamo da ga ujedno i jao puno troši iz tla. Kalijum igra ključnu ulogu i u sintezi šećera pa voće i povrće nađubreno pepelom je slađe i ukusnije. Na primer, ja mogu da osvedočim to kod primene na vinovoj lozi, paradajzu (koji postaje skoro kao voće sladak), luku (čiji se prinos povećava a štetočine umanjuju), celeru, paprici, itd...
Istina je i to da kada se na jedno te isto mesto stalno baca pepeo da tu ništa neće rasti, ali je sasvim logično i zbog čega. Dakle, pepelom se đubri kao i stajnajkom, i savršeno je da se ova dva savršena đubriva koriste u kombinaciji (kompost je takođe kvalitetniji ako se u nj baca pepeo, a i ljuske od jaja, i to najbolje tako što se spala u peći i tako odu u pepeo, ili osuše, usitne i onda bace).
Ne đubri se svaki tip zemljišta isto i istim količinama određenih vrsta đubriva, kao što se ni različite kulture ne đubre na isti način.
Primera radi, zbijenija zemljišta je najbolje đubriri ujesen pre dubokog oranja, a rastresitija u proleće (jer će, logično, voda od otapanja snega i sl. lako isprati ove vodotopive minerale iz rastresitih tla), pri predsetvenoj obradi, ali najmanje nedelju dana pre setve (sadnje).
Kada se koristi za kalcifikaciju/alkalizaciju zemljišta, koriste se ogromne količine (u tonama po ha).
Kada se koristi kao kalijumovo đubre, tada se za 1ha koristi 400-600kg od slame ili 600-800kg od drveta, čime se zemljište potpuno namiruje kalijumom i krečom, a dobrim delom i fosforom (azot se može dobiti iz stajnajka).
Slatine (slana zemljišta) se ne smeju đubriri pepelom.
Npr, evo ovo sam nedavno pronašao, jeste šturije, ali koristi:
www.ipipotash.org/pdf/...oschge.pdf
Toliko o pepelu, a što se tiče urina, ma dajte ljudi, pa što ste u predrsudama i iluzijama, jer već ste jeli plodove koji su time đubremi. Zar niste čuli za tečni stajnjak, to je urin domaćih životinja kojim se, takođe, jako kvalitetno đubri, koriste ga i naši farmeri.
Osim toga, jako puno kozmetičkih preparata se pravi od supstanace izolovane iz, recimo kravljeg urina, (urea) čitao sam u nekoliko časopisa, a zatim počeo da čitam specifikacije kremica, šampona... i stvarno tamo se nalazio. Sama urea je jako dobro hidrirajuće sredstvo (za hidratantne kremice npr
). Zamislite da ste godinama nešto što se vadi iz životinjskog urina mazali na lice
a da niste toga bili ni svesni.
Dakle, u ruralnim sredinama, gde je uzgoj uglavnom ektenzivan i za svoje potrebe, ljudi i dan danas uriniraju u svojim vrtovima, i često decu teraju da piškeći zalivaju biljke. Ako ne piške uvek na istu biljku, jer bi tada zemljište postalo prekiselo, i takođe disbalansirano u mineralnom sastavu prevelikim količinama pojedinih minerala, tako "zalivene" biljke su naprednije a plodovi krupniji. Dakle, đubri se zalivanjem urinom, znači urin u zemlju, ne po nadzemnom delu. Može se urinom đubriti, a može se i prihranjivati. I da, najbolji je fermentisani urin (to je analog pregorelom stajnjaku). Kod prihranjivanja, uglavnom se koristi razblaženi.
Ovo za prskanje urinom po listovima, to još nisam nigde pročitao ili čuo. Mada ima logike zašto se meša sa pepelom (da bi se odkiselio). Ali, probao jesam, samoinicijativno, pre par godina. Ideja je bila da isprobam da li će urin da izleči napadnute biljke paradajza od plamenjače i crne pegavosti, obzirom da je dobar dezinficijent (npr, da li znate da su naši stari piškili po posekotinama i ranama, da bi ih dezinficirali?). Bio je to experiment. Koristio sam svež goveđi urin. Čisti nerazblaženi urin je prejak, i kao takav, po mom iskustvu može samo da pomogne uništavanju biljke
, no, kada se razblaži na polovinu, ako se dobro sećam, daje primetne rezultate kod gljivičnih bolesti. Odavno sam to probao pa bi za preciznije zaključke ipak to treoalo ponoviti, uz sistematske beleške.
Samo bez predrasuda
Toliko, pozdrav
PS
Zaboravio sam da kažem da ima ljudi koji pregorelim izmetom iz poljskih WC-a, dobijaju odlične prinose, još nisam probao, ali šta znam, možda i hoću, kad se steknu uslovi