Iz knjige Gajenje kaktusa (Fleischer-Schutz):
Tradicionalne saksije od pečene gline imaju mnogo nedostataka: zemlja u malim saksijama brzo se suši — tako da je moramo stalno zalivati — inače kaktusi, ako nemaju dovoljno vlage u vegetacionom periodu, ne rastu. Medjutim, ni stalno zalivanje ne vredi mnogo zato što saksija koja ima poroznu površinu brzo isparava vodu. Na taj način se supstrat u saksiji hladi, a zidovi saksije, koji se suše u pravom smislu te reči upijaju vlagu iz korenovog sistema. Nastaje strujanje vlage u pravcu zidova saksije, a zajedno sa vlagom putuju i rastvorene hranljive materije. Za tim strujanjem povodi se i korenje koje se oko zida saksije veoma razgrana, a zatim sklupča. Stalnim zalivanjem supstrat gubi svoju vrednost, a ako upotrebljavamo vodu iz vodovoda — brzo se alkalizuje i dostigne granicu na kojoj nijedan kaktus ne može vegetirati. Zato su ranije saksije ukopavane u zemlju, kako bi se sprečilo usisavanje vode preko zidova saksija.
Praktičnije i korisnije je za kaktuse upotrebljavati neporozne posude. Ranije su to bile kutije od konzervi, koje se u poslednje vreme zamenjuju plastičnim loncima. U tom slučaju nestaju svi nedostaci glinenih saksija. Plastične lonce
— saksije ne treba ukopavati u zemlju. Jedino se preporučuje da ih barem delimično zaklonimo od najjačeg sunca. Ove posude su lagane, ne razbijaju se, tankih su zidova pa se na istu površinu može smestiti za 10% više kaktusa nego ako su posude od pečene gline. Plitke činije su ranije izradjivane ili od drveta ili od pečene gline. Bile su teške i lako su se razbijale. Drvene su takodje imale svoje nedostatke. Trajnost im je bila ograničena. Pored toga, u njima se razviju gljivice koje uništavaju drvo, smanjuju kvalitet zemlje — a posledica je uginuće korena. Zato i ovde upotrebljavamo plastični ili limeni materijal. Prednost lima je u tome što možemo napravili sudove u veličinama koje su nam potrebne. U praksi se dobro pokazao pocinkovani lim. Limene posude su izdržljive — iako da se veća ulaganja isplate. Za veće biljke uzimamo dubinu sudova 5-7 cm, a ostale veličine prema potrebi. Važni su otvori na dnu — radi oticanja vode. Otvori treba da su u prečniku 6 mm — s tim da se nalaze u svakom uglu.

Nadam se da ne dupliram temu,nisam primetila da već postoji ovde!

Ne mogu da se sporim o praktičnosti upotrebe plastike: lakša je i svakako zgodnija. Koliko je bolja za samu biljku, ne znam. Ono što mi smeta je ekološki aspekt, kud ćemo sa tolikom neuništivom plastikom oko nas!

Dok sam imao manje biljaka, gotovo sve su bile u keramičkim, sada više ne mogu da se izborim, moram da razmišljam i praktično.

Sa druge strane, meni je glina lepša! Obične glinene saksije propuštaju sve i svašta kroz svoje zidove. Od zalivanja se formira sa spoljne strane ona beličasta linija minerala i soli koji su prošli kroz porozne zidove. Ali ne mora biti tako. Glina / saksije se mogu tretirati tako da postanu nepropusne (ja kupujem takve na Kaleniću). Mogu se ofarbati. Mogu se kupiti (skupe) gleđosane/lakovane (samo za izabrane primerku ).

Dakle, ima i drugih opcija. A to da se zemlja brže suši, u mom slučaju je poželjna osobina, pošto se više bojim davljenja, nego smrti od žeđi. Pogotovo dok su na otvorenom. Ne smeta mi ni ako treba da ih češće presađujem, jer su u keramičkim saksijama.

Vlado, potpuno se slažem sa tobom da su neuporedivo lepše keramičke saksije od plastičnih,ja lično čak najviše volim kad glina nije glazirana i kad je samo dobro dizajniran oblik njen glavni adut,a post sam kopirala sa drugog foruma kao informaciju,pa neka svako odluči kako će raditi.
Ne znam da li bi bilo rešenje da se u keramičku saksiju ubaci plastična da bi se sprečilo to crpljenje hranljivih supstanci kroz glinene zidove i orijentacija korenja ka obodu saksije.A i glazirane su opcija.
Ma važno je samo voditi računa da manje zalivamo ono što nam je u plastič
nim nego ono u glinenim saksijama!Ja nisam bila dovoljno svesna toga!
Pozz!

Najbolji način zaštite glinenih saksija sam naučila ovde i i dalje sam oduševljena njime - voskiranje pčelinjim voskom. Saksije su i dalje vrlo porozne, a mnogo duže traju i daleko manje se stvaraju te fleke i naslage na spoljnjim zidovima. Izgledaju predivno.

Mada sam u nekom momentu mog cvećarskog bavljenja shvatila da je mnogo bitnije ono u saksiji, nego ona sama U stvari, za veliku većinu biljaka dovoljno je samo da saksija ne bude ružna i da služi svrsi. Kad imaš manje biljaka gledaš da ti i saksije budu baš upadljiv ukras, ali to, posle količine koju sam u neko doba natovarila, prelazi u neukus. Sada mi je vrh obična, neglazirana, a voskirana saksija i takvu dobiju samo veliki primerci koji ne staju u četvrtaste plastične saksije

Lidija,sa koje strane je voskiraš,spoljne ili unutrašnje?Ili sa obe?
Da li vosak treba otopiti,objasni malo postupak ako te ne mrzi!

Evo ovde smo pisali o tome

www.svetbiljaka.com/Fo...art=0.html

Sve saksije koje kupujem, a odavno kupujem samo neglazirane, voskiram na ovaj način i prezadovoljna sam. Jedino ne glancam posle vunenom krpom, obično nisam imala pri ruci, nego nekom običnom, pamučnom i sve je ok.

Sve sam pročitala,oduševljena sam,hvala puno!A voska imam,nekad smo pčelarili!
Ovaj forum je kao kovčeg sa blagom,stalno nešto novo otkrivam...!

Evo sad sam i ja bacila oko na prvi post, pa da kažem da ja to radim malko drugačije (možda sam i pisala tu negde, ali na poslu sam pa nemam vremena da čitam). Vosak rastopim u šerpi obloženoj alu-folijom i širom četkom ga mažem po vrelim saksijama, bar 2x, da dobro upije, a onda samo blago izglancam - više da skinem ako negde ima naslaga, nego da bih polirala.